Женидба Диздаревић Меха 0001    Уранио Диздар-ага Дедо, 0002    у бијелој од камена кули, 0003    уранио, ватру наложио, 0004    а Мехмед му кафу начинио. 0005    Са Мехмедом мрку кафу пије, 0006    кафу пију, разговарају се. 0007    А док ага ћеиф уфатио, 0008    одмаче се ага од оџака, 0009    па је сеир поље учинио: 0010    а за поље прифатила тама, 0011    док из таме ниче коњениче. 0012    Познаје га Диздар-ага Дедо, 0013    познаје га, познати не море. 0014    Тада Меху сину говораше: 0015    „Мореш знати тко је на дорину?” 0016    „Ах не могу, мој милосан бабо!” 0017    Истом бахну Мехмедова мајка, 0018    наднесе се над пенџере мајка, 0019    а бир виђе, бирде га познаде, 0020    па Мехмеду говорила сину: 0021    „Мој Мехмеде, мој соколе сине, 0022    оно ј’ дајо, Вранић Алибего, 0023    иди дајџи, те отвори врата.” 0024    А он паде авлији на врата, 0025    кад авлинска отвори врата, 0026    у то дајо паде на дорину, 0027    он Мехмеду турски селам даде, 0028    а Мехмед му селам прифатио, 0029    за јуначко питају се здравље. 0030    Онда дајо одсједе дорина, 0031    па ето га уз бијелу кулу. 0032    Кад изиде на агину кулу, 0033    одма паде у одају Деду; 0034    како паде, Деду селам даде, 0035    а селам му прифатио Дедо, 0036    по томе му хошђелдију даје, 0037    и чудан му тибар учинио. 0038    Мехмед дају кафу дофатио; 0039    кафу пије Вранић Алибего, 0040    кафу пије, еглен отворио. 0041    Ја шта рече лакрдију дајо: 0042    „Чујеш зете, Диздар-ага Дедо, 0043    вид’ у тебе на женидбу Меха, 0044    већ је вакат да га оженимо! 0045    Јеси л’ гдјегод загледо дјевојку, 0046    за Мехмеда, свог сокола сина?” 0047    „Не знам, шура, Вранић Алибего: 0048    гдје дјевојка, пријатеља нема, 0049    гдје пријатељ, не има дјевојке, 0050    не море се да обоје нађе.” 0051    „Питај свога нејака Мешина, 0052    је л’ ти гдјегод загледо дјевојку?” 0053    „Јесам, бабо, врљичког имама, 0054    а Златију, лијепу дјевојку, 0055    ах, мој бабо, у Врљици граду. 0056    Већ ти изун иштем и бесједу, 0057    да ми дадеш четири сеиза, 0058    нека спреме коње делијама. 0059    Да ми дадеш четири делије, 0060    а да са мном пођу до Врљике.” 0061    Бабо му је молбу послушао, 0062    дао њему изун и делије. 0063    Добре му је коње опремио, 0064    а Мехмед се такум учинио. 0065    На се меће најбоље хаљине, 0066    што их носи о Бајраму Мехо, 0067    два бајрама у години дана, 0068    а у џепе насу маџарија, 0069    па он коњу на авлију сиђе, 0070    с делијама коње отискује, 0071    од бијеле Диздареве куле. 0072    Куд год иде, до Врљике сиђе, 0073    а кад кули сиђе имамовој, 0074    на авлији отворена врата. 0075    Мехмед мисли да нитко не види, 0076    на авлији Златка имамова. 0077    Кад га виђе, побјеже дјевојка, 0078    и замаче у женску авлију. 0079    Он бабове завика делије: 0080    „Останите вратим на авлији, 0081    док ја идем око танке куле, 0082    нећу ли је застат у авлији.” 0083    Па одјаха око танке куле, 0084    кад авлинска затворена врата. 0085    Мехо узе у руке кајасе, 0086    а потури коњу бакрачлије, 0087    сави ноге, прескочи авлију, 0088    баш ко оро крсташ на лешину. 0089    У авлији застаде дјевојку. 0090    Побјеже му уза мердевине. 0091    Кад је била на по мердевина, 0092    тад јој момак тихо проговара: 0093    „Ох, Златијо Врљичког имама, 0094    осејри ме, лијепа дјевојко, 0095    осејри ме, а бегениши ме, 0096    запало ти, би ли пошла за ме?” 0097    А вели му Златија дјевојка: 0098    „Серхатлијо, теби фајде нема, 0099    нема фајде, а нема зијана, 0100    јер ме мајка дала за другога, 0101    ево има девет годин дана. 0102    Ах да нисам за другога дата, 0103    сада бих ти џевап учинила, 0104    а не бих те даље пропустила. 0105    Већ ако си соја господскога, 0106    и ако си срца јуначкога, 0107    гони коња до Притоке равне, 0108    а до куле бега Осман-бега. 0109    У бега је дилбер Умихана, 0110    и боља је и љепша од мене. 0111    Ал’ је и њој вјера застављена, 0112    застављена од Аршана бана, 0113    на Бојкову пољу зеленому. 0114    Водило је седам бајрактара, 0115    ал’ изиђи на Бојково бане, 0116    и погуби цури бајрактара, 0117    а побјегни цура на брзини, 0118    на путаљу баба Осман-бега. 0119    Изгинуше четири везира. 0120    Што погибе унђурски везире, 0121    таквога није у султана! 0122    Мезари су један до другога, 0123    на мезарим четири турбета. 0124    Што је турбе унђурског везира, 0125    таквога га нема у султана!” 0126    Кад је момак ријеч разумио, 0127    он не хћеде авлији на врата, 0128    вет окрете опет про авлије. 0129    Прескочи му парип на авлији, 0130    па објаха око танке куле, 0131    а бабове завика делије: 0132    „Овди мјеста нема ни ђевојке!” 0133    Па одатле оде путујући, 0134    док он селу и Притоци сиђе, 0135    а до куле бега Осман-бега. 0136    Када кули и авлији сиђе, 0137    млидијаше, нитко не виђаше. 0138    Он најаха испод танке куле, 0139    Умихана на пенџеру сама. 0140    Тада момак рече са хајвана: 0141    „Што си таква, жалосна ти мајка, 0142    што ј’ на теби мрка бавранија, 0143    од очију сузе отопила, 0144    каква ти је мука и невоља, 0145    и од бога велика потреба?” 0146    „Не питај ме, момак серхатлија, 0147    и вук срећу у гори имаде, 0148    и шарена под каменом гуја, 0149    а ја јадна среће ни игбала, 0150    јер је моја срећа застављена, 0151    из Аршана, од аршанског бана.” 0152    „Умихана, би ли пошла за ме?” 0153    „Серхатлијо, пролази се мене, 0154    кад ми ништа помоћи не мореш.” 0155    Он је више ни питати неће, 0156    већ окрену пред беглук конаке; 0157    пред конаком одсједе хајвана 0158    па ето га бегу на беглуке. 0159    Дочека га беже Осман-беже, 0160    па он тибар учинио Меху, 0161    Мехо сио, ноге прекрстио; 0162    док сиђеше, кара акшам паде, 0163    акшам паде на земљицу црну, 0164    те клањаше, вечера изиде, 0165    па сједоше вече вечерати. 0166    Сједа беже, сједоше делије, 0167    али не хће Мехмед вечерати, 0168    већ измаче до џамли пенџера. 0169    На џамли се пенџер наслонио, 0170    па је сејир поље учинио. 0171    А пита га беже Осман-беже: 0172    „Де вечерај, Диздар-ага Мехо!” 0173    „Фала, беже, вечерати нећу. 0174    Вет сам чуо, казују ми људи, 0175    гдје си бостан башчу подгојио, 0176    а по њојзи питомо цвијеће, 0177    алкатмере и румене руже, 0178    а при ружи грана бејторана, 0179    док мирише, свак је бегенише, 0180    кад престане, онда нитко неће. 0181    Дај ми цуру, стеци пријатеља!” 0182    „Аја, Мехо, мој на мјесту сине, 0183    богами ти ја не дам дјевојке, 0184    јер ми цура није на удају. 0185    И вук срећу у гори имаде, 0186    моја цура среће ни игбала, 0187    жалосна јој до вијека мајка.” 0188    „Подај ми је, искат ти је нећу!” 0189    Док одајска полећеше врата, 0190    и док бану дилбер Умихана. 0191    Она бабу божи селам дава, 0192    а вели јој Мехмед лакрдију: 0193    „О дјевојко, сабура нејмаде, 0194    би ли пошла за Мехмеда млада?” 0195    Кад полеће лијепа дјевојка, 0196    подврну се хакикли нанула, 0197    истом Меху до крила панула. 0198    Пољуби му руку и кољено, 0199    остави му од злата мараму, 0200    он дјевојци прстен и аманет. 0201    Окрену се одаји на врата, 0202    па ето је низ кулу бијелу. 0203    Тко не виђе леђа у дјевојке, 0204    а низ плећи силне плетенице, 0205    а под њима од злата шевета, 0206    а под њима златна ћуптазета, 0207    тај љепоте ни видио није. 0208    Туј је Мехо сио вечерати, 0209    туј ноћио, добро уранио, 0210    и кад свану, на ноге скочио. 0211    Па изиђе одаји на врата, 0212    он царскоме оде хућумету, 0213    од кадије иште мураселу. 0214    Кадија му не да мураселе. 0215    „Ефендија, одсјећ ћу ти главу!” 0216    „Сједи, Мехо, јадан личинаре!” 0217    Даде му је, не рече ријечи. 0218    Окрену се џамиј и имаму: 0219    „Вјенчај, хоџа, дилбер Умихану!” 0220    Вјенча хоџа, не рече ријечи. 0221    Ето Меха кули Осман-бега, 0222    а кад кули Осман-бега сиђе, 0223    бег Осман-бег Мехемеда пита: 0224    „ Да ти триста Приточана дадем, 0225    нек те спрате уз Бојково, Мехо?” 0226    „Фала, беже, нећу ниједнога.” 0227    Узе перо, ситну књигу пише: 0228    „Чујеш добро, од Аршана бане, 0229    вољ ти саму изић на Бојково, 0230    вољ ти саму, вољ ти дићи војску. 0231    Бегову сам цуру испросио, 0232    моја цура, мати ми је дала, 0233    навешћу је прије хефте дана.” 0234    Па ту књигу шаровиту спреми, 0235    а кад књига оде до Аршана, 0236    Мехмед сиђе три бијела дана, 0237    и четири ноћи страховите. 0238    Кад четврто јутро освануло, 0239    Мехмед вику виче на делије: 0240    „Спремајте нам коње, витезове!” 0241    А делије коње опремише. 0242    Онда виче бега Осман-бега: 0243    „Опреми ми лијепу дјевојку, 0244    и путаља, коња од мејдана!” 0245    Он му коња и дјевојку спреми, 0246    изведе их на авлинска врата, 0247    парипове коње узјахаше, 0248    а зелено поље погазише, 0249    зелена се уфатише луга, 0250    а зелене горе и планине, 0251    куд год иде, на Бојково сиђе. 0252    А кад Мехмед на Бојково паде, 0253    до турбета унђурског везира, 0254    пред турбетом коња одјахива, 0255    па у турбе потискује руком, 0256    не могу се да отворе врата. 0257    Док завика са коња дјевојка: 0258    „Пружи, Мехо, од рамена руку, 0259    да ти куран-хамајлију дадем, 0260    објеси је турбету на врата.” 0261    Кад је Мехо цуру послушао, 0262    сама му се отворише врата, 0263    он у турбе уведе дјевојку, 0264    на турбету притворио врата. 0265    А Мехо се из турбета врати, 0266    пред турбетом ватру наложио, 0267    а уз ватру кафу приставио, 0268    па погледа мркијем очима, 0269    по Бојкову, на четири стране, 0270    док опази на Бојкову бана. 0271    Домала му стиже капетане, 0272    носи књигу, а Меху је даје. 0273    Мехо виђе што му књига каже, 0274    што у књиги од Аршана бане: 0275    „Чујеш, Мехо, турска серхатлијо, 0276    ето теби књиге нашаране, 0277    ја ми цуру и путаља спреми, 0278    ја, Мехмеде, да се сијечемо.” 0279    Овако му Мехо одговара: 0280    „Чујеш добро, од Аршана бане, 0281    ево теби књиге нашаране. 0282    Данас петак, данас турски светак, 0283    а сутра ће сванути субота, 0284    субота је у чифута светак, 0285    а недјеља вам је, бане, света. 0286    Понедјељак затим осванути, 0287    пазарни се данак догодити, 0288    на пазар се свијет састанути, 0289    и ми ћемо мејдан дијелити. 0290    Ко добије, онога дјевојка.” 0291    Шубха узе од Аршана бана, 0292    хесабљаше, преварит ће Мехо, 0293    па ће побјећ ноћи у планину. 0294    Он дозивље дванаест капетана, 0295    и пред њима Дуждевић Михајла. 0296    „Чујеш добро, Дуждевић Михајло, 0297    хајде дванаест узми капетана, 0298    и растури друштво око луга, 0299    да нам Турчин не побјегне Мехо!” 0300    Он растури око луга друштво, 0301    акшам паде и јација дође, 0302    док Дуждевић капетане викну: 0303    „Чујете ли, моји капетани, 0304    да ми наше коње појашемо, 0305    да удримо ноћас на Мехмеда: 0306    мени добар путаљ и дјевојка, 0307    вама дорат и са Меха глава, 0308    и агине четири делије.” 0309    Превари их, коње појахаше, 0310    и на Меха јуриш учинише. 0311    Крв прољева сву ноћ до сабаха, 0312    вома Меху ватра притужила 0313    и бог знаде, погинути шћаше. 0314    У том свану и сунце ограну. 0315    Онда Мехмед одјаха дорина, 0316    па је Мехмед ватру наложио, 0317    делије му кафу приставише, 0318    сједе пити кафу с делијама, 0319    кафу пије, с њима разговара. 0320    Кад суботу преданио Мехо, 0321    акшам паде, салдиса га војска, 0322    и бог знаде, погинути шћаше, 0323    док га дилбер Умихана викну: 0324    „О, Мехмеде, моје срце живо, 0325    нагнај коња турбету на врата, 0326    пружи б’јелу од рамена руку, 0327    да ти куран-хамајлију дадем, 0328    објеси је о бијелу врату, 0329    и бијелој од рамена руци!” 0330    Мехо добра наћера дорина, 0331    пружи руку, узе хамајлију, 0332    објеси је о бијелу врату. 0333    Крв прољева сву ноћ до сабаха, 0334    а недјеља јутро освануло. 0335    Кад свануло, одјаха дорина, 0336    момак кафу пије с делијама, 0337    а кад акшам на земљу пануо, 0338    опет на њег салдисала војска. 0339    Крв прољева сву ноћ до сабаха, 0340    кад свануло, одјаха хајвана. 0341    Таман било у огранак сунце, 0342    док ево ти фисна Маџарина, 0343    на алату у ал-ћерећету. 0344    А на њему маџарске хаљине, 0345    па кроз војску до турбета прође. 0346    Умихана Мехемеда пита: 0347    „Ко је оно, Диздаревић Мехо?” 0348    А он вели: „Бабова чифчија, 0349    са селишта, Радивоје кнеже.” 0350    А бир паде на алату кнеже, 0351    он Мехмеду добро јутро виче. 0352    Мехмед кнезу јутро прифатио, 0353    шири руке, с њим се пољубио. 0354    „Гдје си, Мехо, ниђе те не било, 0355    бабо ти се мамом помамио, 0356    и даиџа Вранић Алибего, 0357    а дигли су сву Крајину листом, 0358    на окуп је у Удбину војска 0359    хоће скоро бану ударити.” 0360    Кад то чуо Диздаревић Мехо, 0361    узе перо, ситну књигу пише: 0362    „Фала бабу и даиџи моме, 0363    који сте ми дикат учинили, 0364    потражили након хефте дана. 0365    Да си запо мухасеру, бабо, 0366    одмах би те потражио Мехо, 0367    а ево ме, ђе ћу погинути, 0368    остаће ми Умихана сама. 0369    Ради, бабо, на Бојково сићи, 0370    мио бабо, сахату до подне, 0371    ја ћу јоште претурити бана.” 0372    Књигу дава Радивоју кнезу: 0373    „Носи брже, мој по богу кнеже!” 0374    Однесе је Радивоје кнеже. 0375    У том стиже књига Мехемеду, 0376    црна књига од аршанског бана. 0377    У књизи му поручује бане: 0378    „О Мехмеде, Диздарево д’јете, 0379    јаши коња, да се сијечемо!” 0380    А кад Мехмед књигу опазио, 0381    узе дивит, потпис ударио: 0382    „Сабур, бане, ја те богом кунем, 0383    с подне ће се пазар растурити, 0384    и ми ћемо мејдан затурити, 0385    ко добије, онога дјевојка.” 0386    Већ на вакат поклопило подне, 0387    а Мехо се нешто замислио, 0388    ђе му баба одникуда нема. 0389    Тихо бјеше, док планина јекну, 0390    док ево ти Вранић Алибего, 0391    а за њиме Диздар-аге баба 0392    а за њиме четрест бајрактара, 0393    а за њима на Ђогату Муја, 0394    а за Мујом сва Крајина листом. 0395    На поље се искупила војска, 0396    док ево ти са Селишта кнеза, 0397    и за кнезом пет стотина раје, 0398    на поље се искупи ордија. 0399    Мехмед стаде на селаму дају, 0400    а дајо му турски селам дава: 0401    „Зар, сестрићу, погинуо ниси?” 0402    „Још нијесам, дајо, ако бог да! 0403    Ђе се прије, дајо Алибего? 0404    Ками бих се поуздао у те.” 0405    Расједоше коње витезове, 0406    одморише себе и хајване, 0407    шире руке, те се изљубише. 0408    Кад се добро одморило друштво, 0409    Мехмед добра узјаха дорина, 0410    а бабо га Диздар-ага пита: 0411    „Хоће ли ти џебелију, бане?” 0412    А он рече: „Неће, мио бабо, 0413    него мене и дората мога.” 0414    Па он добра отиште хајвана, 0415    вас му свијет дову учинио. 0416    А док Мехмед до чадора дође, 0417    до чадора од Аршана бана, 0418    па му с коња бога напомену, 0419    а здравље му прифатио бане: 0420    „Да си здраво, Диздаревић Мехо, 0421    досад здраво, а одсад нездраво!” 0422    „Јадан бане, ти видио ниси.” 0423    „Дај ми, Мехо, цуру и путаља, 0424    па се прођи врага и мејдана!” 0425    „Не дам, бане, док је моја глава!” 0426    „Подај, Мехо, немој лудовати!” 0427    „Не дам, бане, док не умре Мехо!” 0428    „Разјаш’, Мехо, да се напијемо!” 0429    „С ким се бијем, с онијем не пијем, 0430    нит ћу пива твога, ни једива, 0431    већ се фатај свијетла оружја, 0432    да ми данас мејдан дијелимо.” 0433    А кад виђе да ће погинути, 0434    скочи бане на ноге лагане, 0435    а опреми врану бедевију, 0436    узјаха је пред чадором бане, 0437    узе копље, а Мехмеду каже: 0438    „Вољ ти стати, вољ ти зајахати?” 0439    „Ја ћу стати, ти зајаши, бане!” 0440    Бане оде пољем зеленијем, 0441    па поврати врану бедевију, 0442    пружи копље по ушим кобили, 0443    а кад прима Меху и дорину, 0444    отиште га из бијеле руке. 0445    Добар дорат на страну скочио, 0446    крај њег копље у траву удрило. 0447    А завика из планине вила: 0448    „О Мехмеде Диздар-аге Деда, 0449    побјеже ти на топове бане, 0450    не мош диље, изгубићеш главу; 0451    лагум ће те дићи од топова.” 0452    Мехо чује, ал’ за то не хаје, 0453    већ за баном оде на топове. 0454    Уграби му и побјеже бане. 0455    А банови дрмнуше топови, 0456    замаглише, ал’ не погодише, 0457    не погибе Диздар-аге Мехо, 0458    не погибе нит допаде рана, 0459    бог га чува, ђулета га неће. 0460    Око њега не остаде траве, 0461    шљем четири ноге доратове 0462    што притисле траве дјетелине, 0463    у толико Мехо остануо. 0464    Он нагони коња на топове, 0465    капетанске загрмљеше лунте. 0466    Кад погледа на четири стране, 0467    док ево ти Радивоја кнеза 0468    а за њиме пет стотина раје. 0469    Исјекоше на топом топчије, 0470    топовима ватру узаптише. 0471    Мујо викну, баш ко телал виче: 0472    „Џенетска се отворише врата, 0473    изиђоше џенетске хурије, 0474    изнијеле крвзи пештемаље, 0475    што инсанске прифаћају душе!” 0476    Чарку фалећ рукам растурио, 0477    у банову војску ударио, 0478    и двије се силе ударише, 0479    паде тама од неба до тала, 0480    нит се тала види, ни небеса. 0481    Пролијећу коњи без јунака, 0482    седла ломе, тргају јуларе, 0483    нит пуцају пушке ни топови, 0484    веће сјајне сијевају сабље, 0485    а инсанске зијевају главе. 0486    Стоји јека млада рањеника, 0487    рањеника и убоденика. 0488    Неки рече: „Алах! моја мајко!” 0489    Неки: „Црна кућо ископана!” 0490    Неки, друже, око луга струже. 0491    Долине се крви натопише, 0492    а брежине главам окитише. 0493    Нејма буса, гдје не има трупа, 0494    нити траве, гдје не има главе. 0495    Језеро се поље направило, 0496    крв се стјече у раван из бр’јега 0497    у језеро, са четири стране, 0498    низ Бојково потече ријека, 0499    баш од литру камен понијела. 0500    Џењак био са рана сабаха, 0501    преко подне, па до ићиндије, 0502    док се танке пушке утрнуше, 0503    а стаде се војска сабирати. 0504    Избијају аге Крајишници 0505    њеки здраво, а њеки биједно, 0506    у ранама од пушке и ножа. 0507    На ум паде Диздар-аги Деду, 0508    на ум паде турбе и дјевојка, 0509    до турбета коња догонио. 0510    Кад доћера турбету пред врата, 0511    су четири од турбета стране, 0512    све су русе накићене главе. 0513    У турбе се крвца навратила, 0514    а цура је рукам искидава, 0515    она јадна, у турбету сама. 0516    А Дедо јој божи селам дава, 0517    госпоја му селам прифатила, 0518    свекру, бабу, пољубила браду. 0519    „Једа Меха, лијепа дјевојко?” 0520    „Трипут ми је долазио Мехо, 0521    здраво Мехо, а здраво дорине. 0522    Двапут ми је долазио Мујо, 0523    здраво Мујо, а здраво Ђогине. 0524    Двапут ми је Халил долазио, 0525    здраво Халил, а здраво Малине. 0526    Око мене свијет разгонише, 0527    док ево ти од Аршана бана, 0528    мало вриме, ал’ ево ти Меха. 0529    Окреса се с баном код чадора; 0530    побјеже му од турбета бане, 0531    поћера га у планину Мехо, 0532    како оде, већ ми и не дође.” 0533    Сузе пушта Диздар-ага Дедо, 0534    сузе пушта, сједе скупљат војску, 0535    Вас се бијел свијет искупио, 0536    ал’ му нема жалоснога Меха. 0537    Узмучи се, узјади се бабо, 0538    сваког жива за Мехмеда пита, 0539    ал’ му нитко казат не умије. 0540    А да видиш муке од свијета, 0541    шћаше Диздар узјахати хата, 0542    па да тражи свог Мехмеда сина, 0543    док рекоше: „Ено иде Мехо, 0544    носи главу ад Аршана бана!” 0545    Кад изиђе у поље зелено, 0546    свијем сватом божи селам дава, 0547    сватови му селам прифатише, 0548    шире руке, у образ се љубе. 0549    Пита бабо свог Мехмеда сина: 0550    „Зар нијеси погинуо, Мехо?” 0551    „Ах нијесам, ма у мало, бабо?” 0552    Па га пешћеш учинио главом. 0553    Ко погибе, одма копа Мујо, 0554    ко би рањен, изнесе га друштво, 0555    ко би здраво, ватре наложише, 0556    препазише сву ноћ рањенике. 0557    Кад свануло, сала направише, 0558    два су копља, четири јунака, 0559    а отале понесоше људе, 0560    поведоше лијепу дјевојку. 0561    Јадна цура, несретна игбала, 0562    те толики изгибоше људи. 0563    Уз Удбину најахаше Турци, 0564    по Удбини кукљу кукавице, 0565    а преврћу, баш ко ластавице, 0566    доведоше цуру за Мешина, 0567    оженише Диздарева Меха, 0568    весело му пилав пропратише, 0569    ријетки се свати учинише. 0570    Млоги није куће ни видио, 0571    ко би рањен, ране преболио, 0572    ко би здраво, шићар задобио.